Međusobno približavanje različitih sektora društva i razvijanje njihove saradnje jeste trend koji se u sve većoj meri prepoznaje kao efikasno sredstvo za rešavanje različitih društvenih problema i afirmisanje održivog socio-ekonomskog razvoja. Nijedan od sektora nema odgovore na sva pitanja, kontroverze i nedoumice savremenog društva, niti ima dovoljno moći i mogućnosti, dovoljno raznovrsnih sredstava, resursa, nadležnosti, potrebnih znanja i veština da se samostalno prihvati odgovornosti za razvoj zajednice. U tom smislu, uspostavljanje partnerskih odnosa između privatnog i nevladinog sektora, nekada oštro suprotstavljenih strana, usmerenih ka rešavanju širokog opsega društvenih i ekoloških problema poslednjih decenija postaje u svetu sve uobičajenija praksa.
U prošlosti su tri sektora društva (javni, privatni i civilni) tradicionalno ispunjavali zasebne i komplementarne društvene uloge. Ipak, u proteklih par decenija su u većini razvijenih, kao i u velikom broju zemalja u razvoju, jasne granice između odgovornosti koje svaki od sektora ima postaju sve zamagljenije, a pritisci od strane javnog mnjenja u pogledu promena i potreba za intezivnijom međusobnom saradnjom sve jači.
Ne tako davno, saradnja između, na primer, jedne ekološke organizacije i jedne multinacionalne kompanije je bila nezamisliva, a između njih je dominirao odnos nepomirljivih protivnika. Danas, međutim, mnoga partnerstva neprofitnog i profitnog sektora predstavljaju dobro poznate primere o kojima se govori na konferencijama i koje se detaljno razmatraju u stručnim publikacijama i poslovnim školama. Ipak, ideja o partnerstvima je još uvek u ranoj fazi razvoja i u vezi sa njom još uvek postoje brojne nedoumice i pitanja koja čekaju na odgovor: Na koji način razviti istinski partnerski odnos između NVO i biznisa koji će prevazići puku filantropiju? Koji su sve mogući oblici saradnje? Koji su sve faktori koji mogu negativno uticati na podsticanje i negovanje saradnje? Na koji sve načine partnerstva mogu doprineti održivom razvoju društva?
