Društveno odgovorno poslovanje relativno je nov pojam, koji se u široj upotrebi javlja tokom šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka. Međutim, ideja koju ovaj pojam oličava nikako nije nova. Sva društva i sve istorijske epohe imali su svoja karakteristična ekonomska, pravna i moralna očekivanja u odnosu na moć koja se akumulirala u ekonomskoj sferi. Još su u drevnoj Mesopotamiji, oko 2700. p.n.e., bili doneseni prvi zakoni usmereni u pravcu ograničenja privrednih aktivnosti radi zaštite šuma i životne sredine.
S razvitkom kapitalizma, odnos između ekonomije i društva u celini dobio je novo značenje. Učenje Adama Smita, utemeljitelja moderne ekonomske nauke, postavilo je osnove za stvaranje tržišne ekonomije u kojoj lični interes bio identifikovan kao glavna pokretačka sila progresa. Krajem XIX veka, došlo je do stvaranja velikih kompanija, čiji su osnivači i vlasnici postali neki od najbogatijih i najmoćnijih ljudi na planeti. Mnogi od njih su sledili i praktikovali filozofiju koja će kasnije biti označena kao „socijalni darvinizam", koja, pojednostavljeno govoreći, predstavlja ideju da se principi prirodne selekcije i opstanka najjačih mogu primeniti na poslovanje i društvenu politiku. Ta vrsta filozofije je odobravala nemilosrdnu, pa čak i brutalnu, konkurenciju i nije davala mnogo prostora zabrinutosti zbog uticaja koji bi uspešne kompanije mogle imati na svoje zaposlene, zajednicu ili šire društvo.
Kao odgovor na rastuću moć velikih korporacija i prvih multimilionskih imperija, početkom XX veka, prvenstveno u SAD-u, formira se društveni pokret koji se zalaže za ograničavanje njihove moći i veću obzirnost prema radnicima i sirotinji. Takođe, vlasti su počele da donose zakone kojima bi se velike korporacije sputale a radnici, potrošači i društvo u celini zaštitili. U ovim događanjima su značajnu ulogu odigrali i mediji, prevashodno pisani, te su ova društvena kretanja iznedrila možda prve primere istraživačkog novinarstva koje je bilo usmereno na razotkrivanje neetičkih poslovnih praksi krupnih kapitalista.
Tokom 1960-ih i 1970-ih, pokreti za zaštitu ljudskih prava, prava potrošača i životne sredine znatno su uticali na rast očekivanja koja društvo ima spram biznisa. Vodeći se osnovnom idejom da oni koji imaju veliku moć imaju i veliku odgovornost, mnogi glasovi su apelovali na poslovni svet da prestanu da proizvode društvene probleme već da, umesto toga, učestvuju u njihovom rešavanju. Poslovnom svetu predočene su mnoge pravne obaveze koje su se ticale jednakih prava na zaposlenje, sigurnost proizvoda, zaštite na radu ili očuvanja životne sredine. Osim toga, društvo je počelo da očekuje od poslovnog sveta da i dobrovoljno uzme učešća u rešavanju društvenih problema, bez obzira na to jesu li oni ti koji su stvorili probleme ili ne. Ovakvo shvatanje društvene odgovornosti poslovanja danas prevladava u većini razvijenog sveta.
Događaji u nekoliko proteklih godina su još više ubrzali proces snaženja ideje DOP-a: ubrzana globalizacija, različiti korporacijski skandali, ekološke katastrofe i obelodanjivanja eksploatatorskih praksi u fabrikama u zemljama Trećeg sveta stvorili su još veće globalno nepoverenje prema multinacionalnim korporacijama, ali i nametnuli potrebu za još snažnijom kontrolom nad praksama korporativnog upravljanja. Ovo je jedan od razloga koji stoje iza poriva multinacionalnih korporacija da obraćaju sve veću pažnju promovisanju DOP-a, kao neke vrste „prijateljske strane kapitalizma", pokušavajući da ukažu na svoju dobru stranu sve većem delu javnog mnjenja, koje je izuzetno anti-korporativno raspoloženo i zabrinuto zbog ogromne moći i uticaja koncentrisanih u rukama biznisa.
Društveno odgovorne akcije nesumnjivo imaju dugu tradiciju. Ipak, ono što današnje razumevanje DOP-a odvaja od nastojanja iz prošlosti jeste pokušaj da se njime strateški upravlja i da se u tu svrhu razviju neophodni instrumenti. Kompanije danas postaju sve više svesne da mogu doprineti razvoju koji je dugoročno održiv, poslujući na način na koji će obezbediti stabilan ekonomski rast i povećanje svoje konkurentnosti, ali koji će istovremeno voditi ka harmoničnom društvu. Uzimajući učešća u DOP-u, poslovni subjekti ovog puta imaju priliku da pomažući sebi i svom poslovanju pomognu i svima drugima.
Društveno odgovorno poslovanje u EU
Imajući u vidu značajnu ulogu profitnog sektora u obezbeđivanju održivog razvoja, i istovremeno se suočavajući sa ekološkim, socijalnim, međuetničkim i drugim izazovima, države Evropske unije u poslednjih desetak godina pristupaju društveno odgovornom poslovanju strateški, dugoročno planirajući metode i instrumente za njegovo sprovođenje. Inteziviranje debate o DOP-u može se shvatiti kao odgovor na brojne skandale u korporativnom sektoru u protekle dve decenije, i na pozive da se poslovni sektor aktivnije uključi u rešavanje globalnih pitanja kao što su klimatske promene, neravnomerni razvoj i siromaštvo u svetu, koja su u eri globalizacije postala kritična pretnja daljem napretku.
Opredeljenje Evropske unije, izraženo naročito kroz delovanje Evropske komisije, jeste da DOP predstavlja jedan od suštinskih elemenata evropskog socijalnog modela i da pozitivno doprinosi evropskoj strategiji održivog razvoja dogovorenoj u Geteborgu juna 2001. i strateškom cilju usvojenom u Lisabonu: stvaranju maksimalno „konkurentne privrede, zasnovane na znanju, koja može da obezbedi održivi privredni rast sa novim i bolje plaćenim radnim mestima i većom socijalnom kohezijom". U skladu sa tim su mnoge evropske zemlje počele sa ostvarivanjem ciljeva DOP-a; tako je Belgija postala prva evropska država u kojoj je donesen zakon o o dobrovoljnom označavanju „odgovorne proizvodnje"; Francuska je donela prvi zakon o obaveznom trobilansnom izvještavanju za kompanije koje se kotiraju na berzi (financijski, društveni i ekološki aspekti poslovanja); Švedska promoviše DOP u zemljama u razvoju kroz «Švedsko partnerstvo za globalnu odgovornost»; dok je Velika Britanija, kao zemlja koja je najviše odmakla u pogledu DOP-a, 2000. godine postavila prvog ministra za društveno odgovorno poslovanje i pokrenula više od 60 vladinih inicijativa za njegovo promovisanje.
Od država koje ekonomski sarađuju sa EU ili su u procesu pristupanja evropskim integracijama se takođe očekuje usvajanje principa i standarda društveno odgovornog poslovanja. Na primer, EU je sredinom devedesetih godina u svoj Opšti sistem preferencijala (Generalized System of Preferences/GSP), kojim se zemlje u razvoju oslobađaju carinskih dažbina za izvoz određenih proizvoda u EU, unela odredbu da se preferencijali neće odobravati zemljama koje ne poštuju osnovne principe DOP-a: zloupotrebljavaju dečiji ili koriste prinudni rad, zabranjuju sindikalno organizovanje i diskriminišu prilikom zapošljavanja ili napredovanja određene kategorije radnika. Jasno je da će se u budućnosti ovi kriterijumi proširivati i pooštravati.
DOP u zemljama u tranziciji
Većina tranzicionih zemalja je u mnogo ranijoj fazi razvoja u pogledu DOP-a od razvijenijih zemalja. Značajne prepreke u pogledu unapređenja korporativnog okruženja će morati da budu prevaziđene pre nego što zemlje ovog regiona budu mogle da u potpunosti prihvate ideju DOP-a. U mnogim zemljama je nasleđe nekadašnjih politika nacionalizacije, centralnog planiranja, neodgovarajućih razvojnih politika, korupcije i arbitrarnog mešanja politike stvorilo atmosferu nepoverenja između privatnog sektora, koji se razvio nakon propasti socijalističkog sistema, i državne uprave. Jedan od ključnih izazova za postizanje trajnih rezultata leži upravo u prevazilaženju razlika i postizanju balansa između javne uprave, biznisa i civilnog društva.
U većini slučajeva, prve korake u razvijanju društveno odgovornih praksi preduzimali su veliki, multinacionalni investitori koji su sa sobom donosili tradiciju angažovanja u lokalnoj zajednici, ekološki napredne tehnologije, novu upravljačku kulturu i praktično iskustvo u pogledu načina na koji bi biznis mogao da doprinese rešavanju društvenih i ekoloških izazova. Ubrzo su i lokalne kompanije iz većine zemalja ovog regiona počele sa usvajanjem i podsticanjem ovakvih praksi.
Odloženi početak istinske tranzicije i brojni politički i socio-ekonomski problemi iz prethodnog perioda učinili su da se i u ovom pogledu u Srbiji donekle kasni u odnosu na većinu drugih tranzicionih zemalja. Svest o društveno odgovornom poslovanju je u Srbiji prisutna, ali pre na nivou koncepta u formiranju, koji tek počinje da se prepoznaje kao važan i društveno poželjan, nego na nivou realizovanog ponašanja sa kojim imamo sopstveno iskustvo. Tu su značajne prepreke u pogledu promovisanja ove ideje: mnoga preduzeća još uvek ne razumeju dugoročne koristi koje donosi društveno odgovoran pristup, a mnogi poslovni ljudi i preduzetnici smatraju da nemaju na raspolaganju dovoljno resursa ili znanje potrebnih za angažman na različitim strategijama. Sa druge strane, šira javnost nije dovoljno obaveštena o vrednostima DOP-a, a svest potrošača još uvek nedovoljno razvijena, tako da se pri kupovini, osim cene i kvaliteta, još uvijek ne uzimaju u obzir i drugi aspekti kao elementi za identifikaciju proizvoda. Upravo je jedan od glavnih ciljeva našeg delovanja da se DOP kao tema značajnije afirmiše unutar srpskog društva i postane jedno od prihvaćenih rešenja koje će doprineti jačanju konkurentnosti srpske privrede i održivom razvoju srpskog društva.
